Прешао у ислам, а остао Србин - Prešao u islam, a ostao Srbin

Двориште четири и по века старе Бајракли џамије у центру Београда, петком у рано поподне увек је пуно верника који закасне да заузму место за молитву. Боси или у чарапама, стоје на углачаном камену и усрдно се клањају као и њихова браћа у вери унутра. И ту, пред широким дрвеним вратима, и под сводовима древног здања буде и старих људи, повијених под годинама и животом, и младића; дипломата неке заливске земље у оделу од енглеског штофа стане уз похабаног пензионера; понегде се види чарапа просењена на пети.

Сви се ти људи складно покрећу у молитви, подижу руке до лица, спуштају се на колена, клањају… С њима се моли витак човек, ни стар ни млад, ни низак ни висок. Налик је хиљадама сличних Београђана. На улици не би привукао посебну пажњу. У џамији, где су сви остали црнокоси и тамније пути, његова смеђа коса је упадљива.

Једног петка прошлог јуна он је на молитву дошао први пут. Стојећи међу осталима, без застајања, гласом који је тек нешто мало подрхтавао од треме и свечаности прилике, изговорио је на арапском: „Ешхеду ен лаа илаахе илла-Л-Лаах, ве ешхеду енне Мухаммеде ‘абдхуу ве ресуулухуу.“

И тог момента, кад је саопштио: „Сам Бог јесте Бог, признајем и сведочим, а Мухамед му је слуга послани“, Ненад Ристић, до тада крштен у православној вери, прешао је у ислам.

ТРАГАЊЕ

У Србији нико не записује колико је православних хришћана прешло у Алахову веру или обрнуто. Или бар не желе да те бројке јавно саопште.

„Број оних који се мени обрате због тога, претежно Срба, не прелази двадесетак годишње“, каже за Њузвик Србија Мухамед Хамди Јусуфспахић, додајући да је већином реч о Београђанима, али да их има и из унутрашњости.

Све и кад се додају остале две заједнице муслимана код нас, по броју конвертита у ислам у односу на укупан број становника Србија се са својих седам милиона житеља налази далеко иза земаља као што су Немачка, Француска и Велика Британија.

Према подацима изнетим у студији коју је 2011. године објавила мултирелигијска група „Судбинска питања“, сваке године у Великој Британији (64 милиона становника) у просеку око 5.200 људи пређе у ислам. У Немачкој (80 милиона) и Француској (66 милиона) тај број износи око 4.000 годишње (на неким интернет порталима навијачког, односно пропагандног карактера, ове бројке су неретко удесетостручене).

Конвертитство је старо колико и конфесије, мада је, по природи ствари и у складу с духом времена, кроз историју превладавало оно под принудом. С развојем масовних медија и промена вере постаје тема џет-сет хроника. Пре пет деценија, тачније 1964. године, велики публицитет добио је светски првак у боксу Касијус Клеј када је примио ислам и променио име у Мухамед Али. Британски поп певач Кет Стивенс исто је урадио 1975. и од тада се зове Јусуф Ислам. Роже Гароди, знаменити француски писац и филозоф, теоретичар марксизма, преверио се 1982, а умро је, „у ахирет се преселио“, две деценије касније као Реџа Гароди. Француски фудбалски репрезентативац Франк Рибери, потомак француских кардинала, иначе ожењен Алжирком, у ислам је прешао 2002. године под именом Билал Јусуф Мухамед.

И Србија има свог „селебрити“ конвертита: Милан Богдановић, писац и књижевни критичар, уредник Српског књижевног гласника, управник позоришта у Новом Саду и Београду, члан Српске академије наука – и отац потоњег градоначелника Београда Богдана Богдановића – пре Другог светског рата примио је ислам и добио име Мефаил. Презиме је задржао. Приликом преласка у ислам, људи обично остављају презиме, а мењају лично име – Милани и Зорани постају Мефаили и Мухамеди, Зорице и Милице постају Фатиме и Сабихе…

Ненад Ристић, стар 42 године, у ислам је прешао пре осам месеци. Име није мењао. Дипломирани је историчар, али ради у туризму, отац седамнаестогодишњег сина, разведен. У петнаестој години је крштен у православној цркви, То је, каже, била и његова воља и воља његове породице. До студија је живео у родном Владичином Хану, последњих двадесет и нешто година становник је Београда. Ово је његова прича:

„До деведесетих година прошлог века однос према муслиманима на југу Србије био је крајње толерантан, готово индиферентан. А од деведесетих, после пропаганде, ратова и свега, то се мења нагоре. Случајно сам из етнички мешовите породице – мајка ми је Бугарка, отац Србин, преци су ми, дакле, расејани широм Балкана, па ми није усађено у тој мери ‘Србин па Србин’. Знате, брак између Бугарке и Србина на југу Србије, због свега што се дешавало током Првог и Другог светског рата, исто је као и брак између Хрватице и Србина 1945. године!

Током студија на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду непрестано сам се сретао с различитим религијама. На крају крајева, ако хоћете да се бавите науком, ваша је обавеза да се упознате с различитим верским текстовима и књигама. Доцније, почео сам да радим као туристички водич и тако сам упознавао муслимански свет, радио сам у Турској и Египту. Кад сте у Србији, без обзира на окружење у којем одрастате, не можете да избегнете извесна предубеђења. Тако је било и са мном. Тек у непосредном сусрету с људима чија је религија ислам видите да је њихов начин живота другачији него што сте мислили и схватите да неке ствари прихватате.

Не могу да издвојим један тренутак и кажем – е, тада сам одлучио да пређем у ислам! То је процес, трајао је неколико година. Нисам у том периоду често ишао у цркву, али одлазио сам, тражио сам пут ка Богу и поредио верске текстове. Знате, у Београду има много таквих као што сам ја, који добро ишчитају све што у Старом и Новом завету и Курану пише, којима за то нису потребни тумачи и, када нађу своју истину, оно за шта мисле да је право, када су потпуно убеђени, тада одлучују да промене веру. Тако и ја, кад сам дошао до тачке да сам схватио о чему се ту ради, одлучио сам.

Мој прелазак у ислам заправо је помирење с Богом и прелазак на прави пут. Тешко је то у данашњем потпуно рационалном свету објаснити. То је заправо дубок порив у самом човеку да нађе мир с Богом и, самим тим, мир са самим собом.

Урадио сам то у зрелим годинама, не из младалачког хира. И имао сам потпуно сређен живот тада, ни од чега нисам бежао. Од супруге, програмера, развео сам се седам година раније, па религија ни на који начин није имала везе с тим. Имамо дете које нас и даље повезује, али и сопствене животе. Бивша супруга није коментарисала моју одлуку, а син је, кад сам му саопштио, само рекао: ‘Добро.’ Да је то само моја ствар. Код нас у породици, ако имаш проблем, сви скачемо да помогнемо, а остатак живота само је твој.

Ја сам потпуно слободан и свестан себе и ничија реакција ми није битна.

Моји најбољи пријатељи су екстремни навијачи Црвене звезде, са свим позитивним и негативним значењем тога. Они су без резерве прихватили моју одлуку. Рекли су: ‘Ако је то твоја одлука и ако те то задовољава, онда је у реду!’ Јер ја и даље остајем онај исти Ненад Ристић, иста сам она личност, не мењам се. И то је то.

Ако прелазите у ислам као свесна особа, ако сте свесни у шта идете, нећете се екстремно променити, нећете постати тамо неки бомбаш или било шта…

Сви моји пријатељи знају, ја сам им рекао, и сада се шалимо на рачун тога – у Србији је већина људи отворена, толерантна, прихвата ново и другачије, али је погрешна слика створена на основу понашања мањег, екстремног њеног дела.

Знам још неколико особа сличних мени, али они ислам не практикују отворено, не експонирају се. Двојица су лекари, има правника… То су људи свесни себе, остварени на сваки могући начин. Имам и једну добру пријатељицу, виђамо се или се бар чујемо сваког дана. Већи је муслиман од многих који су рођени у тој вери, боље познаје Куран и остале верске текстове, али она није и формално прешла у ислам. Каже: ‘Не треба ми нико између мене и Бога!’ Она је дубље у исламу него многи који се клањају у џамији. Не покрива лице, живи нормално.

Проблем на Балкану представља изједначавање нације с религијом. Вама се, као припаднику одређене националне групације, намеће и одређено верско убеђење, што је велика грешка и нема упориште у стварности. Ја остајем Србин, само сам Србин исламске вероисповести. Не мењам ни свој национални, ни лични идентитет због тога што сам нашао свој пут. Наравно, можда се испостави да сам погрешио, дозвољавам, начелно, и ту могућност. Али, одлука је моја и сада је овако.

Променио сам начин исхране, и могу да вам кажем да ми ништа не недостаје. Нисам учио арапски језик, не знам га, познајем само оно неколико фраза неопходних за праћење молитве. Уосталом, Бог не говори арапски, он говори све језике. Због посла не стижем да клањам свих пет пута дневно. Клањам два-три пута и петком обавезно. Кад уђем у џамију и клањам, осећам се одлично!“

Ово је још један пример да бити србин може свако, односно да вера не представља проблем. Јесу Срби већим делом православци и православна вера јесте идентитет нашег народа, али исто тако ако је неки наш брат и муслиманске вероисповести или католичке не значи да престаје бити србин. Србин је брат мио ма које вере био. Узимамо ово као један од примера који ће нас водити ка коначном уједињењу. Три вере, један народ, једна земља.

Само Слога може Бити Пораз Врагу.

Извор: newsweek.rs

Dvorište četiri i po veka stare Bajrakli džamije u centru Beograda, petkom u rano popodne uvek je puno vernika koji zakasne da zauzmu mesto za molitvu. Bosi ili u čarapama, stoje na uglačanom kamenu i usrdno se klanjaju kao i njihova braća u veri unutra. I tu, pred širokim drvenim vratima, i pod svodovima drevnog zdanja bude i starih ljudi, povijenih pod godinama i životom, i mladića; diplomata neke zalivske zemlje u odelu od engleskog štofa stane uz pohabanog penzionera; ponegde se vidi čarapa prosenjena na peti.

Svi se ti ljudi skladno pokreću u molitvi, podižu ruke do lica, spuštaju se na kolena, klanjaju… S njima se moli vitak čovek, ni star ni mlad, ni nizak ni visok. Nalik je hiljadama sličnih Beograđana. Na ulici ne bi privukao posebnu pažnju. U džamiji, gde su svi ostali crnokosi i tamnije puti, njegova smeđa kosa je upadljiva.

Jednog petka prošlog juna on je na molitvu došao prvi put. Stojeći među ostalima, bez zastajanja, glasom koji je tek nešto malo podrhtavao od treme i svečanosti prilike, izgovorio je na arapskom: „Ešhedu en laa ilaahe illa-L-Laah, ve ešhedu enne Muhammede ‘abdhuu ve resuuluhuu.“

I tog momenta, kad je saopštio: „Sam Bog jeste Bog, priznajem i svedočim, a Muhamed mu je sluga poslani“, Nenad Ristić, do tada kršten u pravoslavnoj veri, prešao je u islam.

TRAGANJE

U Srbiji niko ne zapisuje koliko je pravoslavnih hrišćana prešlo u Alahovu veru ili obrnuto. Ili bar ne žele da te brojke javno saopšte.

„Broj onih koji se meni obrate zbog toga, pretežno Srba, ne prelazi dvadesetak godišnje“, kaže za Njuzvik Srbija Muhamed Hamdi Jusufspahić, dodajući da je većinom reč o Beograđanima, ali da ih ima i iz unutrašnjosti.

Sve i kad se dodaju ostale dve zajednice muslimana kod nas, po broju konvertita u islam u odnosu na ukupan broj stanovnika Srbija se sa svojih sedam miliona žitelja nalazi daleko iza zemalja kao što su Nemačka, Francuska i Velika Britanija.

Prema podacima iznetim u studiji koju je 2011. godine objavila multireligijska grupa „Sudbinska pitanja“, svake godine u Velikoj Britaniji (64 miliona stanovnika) u proseku oko 5.200 ljudi pređe u islam. U Nemačkoj (80 miliona) i Francuskoj (66 miliona) taj broj iznosi oko 4.000 godišnje (na nekim internet portalima navijačkog, odnosno propagandnog karaktera, ove brojke su neretko udesetostručene).

Konvertitstvo je staro koliko i konfesije, mada je, po prirodi stvari i u skladu s duhom vremena, kroz istoriju prevladavalo ono pod prinudom. S razvojem masovnih medija i promena vere postaje tema džet-set hronika. Pre pet decenija, tačnije 1964. godine, veliki publicitet dobio je svetski prvak u boksu Kasijus Klej kada je primio islam i promenio ime u Muhamed Ali. Britanski pop pevač Ket Stivens isto je uradio 1975. i od tada se zove Jusuf Islam. Rože Garodi, znameniti francuski pisac i filozof, teoretičar marksizma, preverio se 1982, a umro je, „u ahiret se preselio“, dve decenije kasnije kao Redža Garodi. Francuski fudbalski reprezentativac Frank Riberi, potomak francuskih kardinala, inače oženjen Alžirkom, u islam je prešao 2002. godine pod imenom Bilal Jusuf Muhamed.

I Srbija ima svog „selebriti“ konvertita: Milan Bogdanović, pisac i književni kritičar, urednik Srpskog književnog glasnika, upravnik pozorišta u Novom Sadu i Beogradu, član Srpske akademije nauka – i otac potonjeg gradonačelnika Beograda Bogdana Bogdanovića – pre Drugog svetskog rata primio je islam i dobio ime Mefail. Prezime je zadržao. Prilikom prelaska u islam, ljudi obično ostavljaju prezime, a menjaju lično ime – Milani i Zorani postaju Mefaili i Muhamedi, Zorice i Milice postaju Fatime i Sabihe…

Nenad Ristić, star 42 godine, u islam je prešao pre osam meseci. Ime nije menjao. Diplomirani je istoričar, ali radi u turizmu, otac sedamnaestogodišnjeg sina, razveden. U petnaestoj godini je kršten u pravoslavnoj crkvi, To je, kaže, bila i njegova volja i volja njegove porodice. Do studija je živeo u rodnom Vladičinom Hanu, poslednjih dvadeset i nešto godina stanovnik je Beograda. Ovo je njegova priča:

„Do devedesetih godina prošlog veka odnos prema muslimanima na jugu Srbije bio je krajnje tolerantan, gotovo indiferentan. A od devedesetih, posle propagande, ratova i svega, to se menja nagore. Slučajno sam iz etnički mešovite porodice – majka mi je Bugarka, otac Srbin, preci su mi, dakle, rasejani širom Balkana, pa mi nije usađeno u toj meri ‘Srbin pa Srbin’. Znate, brak između Bugarke i Srbina na jugu Srbije, zbog svega što se dešavalo tokom Prvog i Drugog svetskog rata, isto je kao i brak između Hrvatice i Srbina 1945. godine!

Tokom studija na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu neprestano sam se sretao s različitim religijama. Na kraju krajeva, ako hoćete da se bavite naukom, vaša je obaveza da se upoznate s različitim verskim tekstovima i knjigama. Docnije, počeo sam da radim kao turistički vodič i tako sam upoznavao muslimanski svet, radio sam u Turskoj i Egiptu. Kad ste u Srbiji, bez obzira na okruženje u kojem odrastate, ne možete da izbegnete izvesna predubeđenja. Tako je bilo i sa mnom. Tek u neposrednom susretu s ljudima čija je religija islam vidite da je njihov način života drugačiji nego što ste mislili i shvatite da neke stvari prihvatate.

Ne mogu da izdvojim jedan trenutak i kažem – e, tada sam odlučio da pređem u islam! To je proces, trajao je nekoliko godina. Nisam u tom periodu često išao u crkvu, ali odlazio sam, tražio sam put ka Bogu i poredio verske tekstove. Znate, u Beogradu ima mnogo takvih kao što sam ja, koji dobro iščitaju sve što u Starom i Novom zavetu i Kuranu piše, kojima za to nisu potrebni tumači i, kada nađu svoju istinu, ono za šta misle da je pravo, kada su potpuno ubeđeni, tada odlučuju da promene veru. Tako i ja, kad sam došao do tačke da sam shvatio o čemu se tu radi, odlučio sam.

Moj prelazak u islam zapravo je pomirenje s Bogom i prelazak na pravi put. Teško je to u današnjem potpuno racionalnom svetu objasniti. To je zapravo dubok poriv u samom čoveku da nađe mir s Bogom i, samim tim, mir sa samim sobom.

Uradio sam to u zrelim godinama, ne iz mladalačkog hira. I imao sam potpuno sređen život tada, ni od čega nisam bežao. Od supruge, programera, razveo sam se sedam godina ranije, pa religija ni na koji način nije imala veze s tim. Imamo dete koje nas i dalje povezuje, ali i sopstvene živote. Bivša supruga nije komentarisala moju odluku, a sin je, kad sam mu saopštio, samo rekao: ‘Dobro.’ Da je to samo moja stvar. Kod nas u porodici, ako imaš problem, svi skačemo da pomognemo, a ostatak života samo je tvoj.

Ja sam potpuno slobodan i svestan sebe i ničija reakcija mi nije bitna.

Moji najbolji prijatelji su ekstremni navijači Crvene zvezde, sa svim pozitivnim i negativnim značenjem toga. Oni su bez rezerve prihvatili moju odluku. Rekli su: ‘Ako je to tvoja odluka i ako te to zadovoljava, onda je u redu!’ Jer ja i dalje ostajem onaj isti Nenad Ristić, ista sam ona ličnost, ne menjam se. I to je to.

Ako prelazite u islam kao svesna osoba, ako ste svesni u šta idete, nećete se ekstremno promeniti, nećete postati tamo neki bombaš ili bilo šta…

Svi moji prijatelji znaju, ja sam im rekao, i sada se šalimo na račun toga – u Srbiji je većina ljudi otvorena, tolerantna, prihvata novo i drugačije, ali je pogrešna slika stvorena na osnovu ponašanja manjeg, ekstremnog njenog dela.

Znam još nekoliko osoba sličnih meni, ali oni islam ne praktikuju otvoreno, ne eksponiraju se. Dvojica su lekari, ima pravnika… To su ljudi svesni sebe, ostvareni na svaki mogući način. Imam i jednu dobru prijateljicu, viđamo se ili se bar čujemo svakog dana. Veći je musliman od mnogih koji su rođeni u toj veri, bolje poznaje Kuran i ostale verske tekstove, ali ona nije i formalno prešla u islam. Kaže: ‘Ne treba mi niko između mene i Boga!’ Ona je dublje u islamu nego mnogi koji se klanjaju u džamiji. Ne pokriva lice, živi normalno.

Problem na Balkanu predstavlja izjednačavanje nacije s religijom. Vama se, kao pripadniku određene nacionalne grupacije, nameće i određeno versko ubeđenje, što je velika greška i nema uporište u stvarnosti. Ja ostajem Srbin, samo sam Srbin islamske veroispovesti. Ne menjam ni svoj nacionalni, ni lični identitet zbog toga što sam našao svoj put. Naravno, možda se ispostavi da sam pogrešio, dozvoljavam, načelno, i tu mogućnost. Ali, odluka je moja i sada je ovako.

Promenio sam način ishrane, i mogu da vam kažem da mi ništa ne nedostaje. Nisam učio arapski jezik, ne znam ga, poznajem samo ono nekoliko fraza neophodnih za praćenje molitve. Uostalom, Bog ne govori arapski, on govori sve jezike. Zbog posla ne stižem da klanjam svih pet puta dnevno. Klanjam dva-tri puta i petkom obavezno. Kad uđem u džamiju i klanjam, osećam se odlično!“

Ovo je još jedan primer da biti srbin može svako, odnosno da vera ne predstavlja problem. Jesu Srbi većim delom pravoslavci i pravoslavna vera jeste identitet našeg naroda, ali isto tako ako je neki naš brat i muslimanske veroispovesti ili katoličke ne znači da prestaje biti srbin. Srbin je brat mio ma koje vere bio. Uzimamo ovo kao jedan od primera koji će nas voditi ka konačnom ujedinjenju. Tri vere, jedan narod, jedna zemlja.

Samo Sloga može Biti Poraz Vragu.

Izvor: newsweek.rs