Српски Дубровник - Srpski Dubrovnik

Да је Дубровник био српски град и да у њему и даље има Срба, додуше мање него у ранијем периоду, говоре многе историјске чињенице.
Један од најпознатијих Срба католика јесте Матија Бан који је рођен у околини Дубровника. Његово националана припадност је не спорива, увек се изјашњавао као србин и имао је великосрпске идеје. Више о томе можете прочитати у нашим текстовима. Поред Матије бана било је ту још Срба католика из дубровника као што су Лујо Адамовић, Александар Ацо Аполонио, бискупи Мато Водопић и Иван Стојановић, Иван Гундулић и многи други који су остали упамћени у историји.
Није само постојање срба католика доказ да је Дубровник био српски град, већ имамо и повељу краља Твртка из 1378 године „којом потврђује Дубровчанима повластице и уговоре српских и босанских владара“. Ова повеља преставља изузетан споменик српског средњевековно права, а њом се највише бавио руски проф др Александар Василијевич Соловјев. Књигу Соловљева „Одабрани споменици српског права (од XII do краја XV века)“ из које преносимо у целости , поменуту Дубровачку повељу:
Као господар једног дела некадашњих немањићких поседа, Твртко је сматрао себе јединим легитимним настављачем њихових државних традиција , што и поменутој Повељи потврђује. Видевши, како сам каже у Повељи, земљу својих предака Немањића „по њих остављшу и не имушту својего пастира“, одлази „в србскују земљу“, желећи „укрепити престол родитељ мојих“ који „в земљнем царстве царствоваше, и на небесноје царство преселили се“.Даље Твртко Дубровнику,као граду и његовој властели потврђује старе повластице, као и трговачке слободе и слободу кретања. Твртко обећава заштиту и помоћ у одбрани Дубровника…

Још једна у низу чињеница да је Дубровник српски и да је у њему било Срба је прво српско соколско друштво на Приморју основано 1907. године баш у Дубровнику и названо је ,,Душан Силни". Соколска друштва су окупљала Србе католичке и православне вере; оснивање гимнастичких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење Србља у заједничку државу. Табла са натписом ,,Душан Силни" била је исписана ћирилицом а о објави рата Србији 1914. забрањена је употреба ћирилице и сва српска друштва су угашена.
Крајем 19. а почетком 20. века у Дубровнику јавља се покрет Срба католика. реч је о политичком и културном покрету малог дела Дубровчана који су у време формирања савремених нација изградили српски национални идентитет. Заоставштина покрета су имена његових припадника у називима дубровачких места: Шеталиште Ника и Меда Пуцића, Улица Пера Будманија, Улица Балтазара Богишића, Богишићев парк, споменик Балтазару Богишићу на Цавтатској риви.
Докле год има оваквих доказа и чињеница не смемо да заборавимо да је Дубровник срспски град и да Срби католици живе међу нама а наша подршка треба да буде већа јер су многи од њих данас скрајнути и застрашени и немају слободу слободног изражавања. Али долази време када ће Србин у Дубровнику поносно рећи ,,Ја сам Србин католик".

Da je Dubrovnik bio srpski grad i da u njemu i dalje ima Srba, doduše manje nego u ranijem periodu, govore mnoge istorijske činjenice.
Jedan od najpoznatijih Srba katolika jeste Matija Ban koji je rođen u okolini Dubrovnika. Njegovo nacionalana pripadnost je ne sporiva, uvek se izjašnjavao kao srbin i imao je velikosrpske ideje. Više o tome možete pročitati u našim tekstovima. Pored Matije bana bilo je tu još Srba katolika iz dubrovnika kao što su Lujo Adamović, Aleksandar Aco Apolonio, biskupi Mato Vodopić i Ivan Stojanović, Ivan Gundulić i mnogi drugi koji su ostali upamćeni u istoriji.
Nije samo postojanje srba katolika dokaz da je Dubrovnik bio srpski grad, već imamo i povelju kralja Tvrtka iz 1378 godine „kojom potvrđuje Dubrovčanima povlastice i ugovore srpskih i bosanskih vladara“. Ova povelja prestavlja izuzetan spomenik srpskog srednjеvekovno prava, a njom se najviše bavio ruski prof dr Aleksandar Vasilijevič Solovjev.Knjigu Solovljeva „Odabrani spomenici srpskog prava (od XII do kraja XV veka)“ iz koje prenosimo u celosti , pomenutu Dubrovačku povelju:
Kao gospodar jednog dela nekadašnjih nemanjićkih poseda, Tvrtko je smatrao sebe jedinim legitimnim nastavljačem njihovih državnih tradicija , što i pomenutoj Povelji potvrđuje. Videvši, kako sam kaže u Povelji, zemlju svojih predaka Nemanjića „po njih ostavljšu i ne imuštu svojego pastira“, odlazi „v srbskuju zemlju“, želeći „ukrepiti prestol roditelj mojih“ koji „v zemljnem carstve carstvovaše, i na nebesnoje carstvo preselili se“. Dalje Tvrtko Dubrovniku,kao gradu i njegovoj vlasteli potvrđuje stare povlastice, kao i trgovačke slobode i slobodu kretanja. Tvrtko obećava zaštitu i pomoć u odbrani Dubrovnika…

Još jedna u nizu činjenica da je Dubrovnik srpski i da je u njemu bilo Srba je prvo srpsko sokolsko društvo na Primorju osnovano 1907. godine baš u Dubrovniku i nazvano je ,,Dušan Silni". Sokolska društva su okupljala Srbe katoličke i pravoslavne vere; osnivanje gimnastičkih društava bio je novi vid zajedničkog rada pregalaca i omladine u borbi za ujedinjenje Srblja u zajedničku državu. Tabla sa natpisom ,,Dušan Silni" bila je ispisana ćirilicom a o objavi rata Srbiji 1914. zabranjena je upotreba ćirilice i sva srpska društva su ugašena.
Krajem 19. a početkom 20. veka u Dubrovniku javlja se pokret Srba katolika. reč je o političkom i kulturnom pokretu malog dela Dubrovčana koji su u vreme formiranja savremenih nacija izgradili srpski nacionalni identitet. Zaostavština pokreta su imena njegovih pripadnika u nazivima dubrovačkih mesta: Šetalište Nika i Meda Pucića, Ulica Pera Budmanija, Ulica Baltazara Bogišića, Bogišićev park, spomenik Baltazaru Bogišiću na Cavtatskoj rivi.Dokle god ima ovakvih dokaza i činjenica ne smemo da zaboravimo da je Dubrovnik srspski grad i da Srbi katolici žive među nama a naša podrška treba da bude veća jer su mnogi od njih danas skrajnuti i zastrašeni i nemaju slobodu slobodnog izražavanja. Ali dolazi vreme kada će Srbin u Dubrovniku ponosno reći ,,Ja sam Srbin katolik".